Sve se više priča o lošim psihoterapijskim praksama, nepostojanju zakona i influenserskom pristupu marketingu privatnih praksi. Sve manje se, međutim, govori o osnovnim postulatima i principima etičkog kodeksa, koji jesu dobre i donekle jasne smernice u svemu ovome.
Etika nije samo floskula. Etički principi su jasno definisani. Njihovo poznavanje i od strane korisnika usluga i laika je jedan od načina da se zaštite. Pobornik sam promocije mentalnog zdravlja i jako mi je drago što psihičke poteškoće nose sve manju stigmu, ujedno imam utisak da je popularizacija ove teme u kombinaciji sa tehnološkim napretkom društva dovela do manjka jasnoće, prostora za manipulaciju i zloupotrebu. Ljudi se samodijagnostikuju. Nedovoljno edukovani, a samoproklamovani „stručnjaci“ ili samostalno „izlečeni“ to im potvrđuju. Tako nastaje opšta relativizacija ozbiljnih psiholoških i neuroloških stanja, ili pak s druge strane patologizacija uobičajenih pojava, emocija i stanja kod čoveka.
Shvatam da je ovaj problem globalan, ali bih se fokusirala na Srbiju. Ponoviću ono što vam poslednjih meseci verovatno izaziva poriv da prevrnete očima kad čujete, a to je: zakon o psihoterapiji ne postoji, što znači da po zakonu nije jasno definisano ko može da se bavi psihoterapijom.
Ovde nastupaju „recepti“:
- Za nas koji se bavimo mentalnim zdravljem: odgovornost + etika + transparentnost.
Etika se ne podrazumeva i ne sme se smatrati zastarelom normom. Ona mora da vodi praksu.
Transparentnost se odnosi na jasno predstavljanje formalnog, akademskog obrazovanja, kao i daljeg školovanja i edukacija. - Za korisnike: informisanost o tome šta je prihvatljivo, a šta ne u radu stručnjaka za mentalno zdravlje. Postoje informacije koje stručnjak mora da pruži i one koje ne mora.
Na primer, potpuno je u redu pitati za terapijski pravac ili završeni fakultet, to su informacije koje ne smeju da budu uskraćene.
Sa druge strane, da li je stručnjak u braku ili van njega nije informacija koju je dužan da deli. To zavisi od njegovih ličnih granica.
Naravno, nije zabranjeno da podeli lične informacije ili iskustva, ali se one ne smeju koristiti za zloupotrebu seanse ili skretanje fokusa na potrebe terapeuta.
Dok smo u večitoj tranziciji i prelaznim rešenjima, pa smo prinuđeni da se oslanjamo na ličnu odgovornost, prođimo osnovna pravila etike, jer to glavu čuva.
U daljem tekstu koristiću termin psihoterapija, možda baš zato što je siva zona, ali ovde podrazumevam sve vrste savetodavnog rada, psihološke i psihijatrijske prakse. Imajte u vidu da neke struke, koje jesu regulisane kao što je psihijatrijska i psihološka, zakon obavezuje na neke od etičkih principa, recimo poverljivost vaših podataka. Nažalost, one koje nisu regulisane zakonom, ništa u teoriji i ne obavezuje, osim ličnih moralnih normi i integriteta da se pridržavaju etičkog kodeksa. Kada se u tom slučaju etički kodeks prekrši, posledice su uglavnom unutar same struke (npr. gubitak sertifikata ili članstva u udruženju, što ne sprečava osobu da nastavi da radi), dok se pravna odgovornost javlja u slučajevima kada su prekršeni zakoni koji važe za sve građane i profesionalce.
Dakle, već shvatate, jedan od principa je poverljivost (tajnost) podataka. Izuzeci su u određenim slučajevima kada postoji ozbiljna opasnost po život ili bezbednost, kada postoji nasilje nad decom ili nemoćnim licima, kada sud naloži dostavljanje podataka ili kada klijent da izričiti pristanak.
Pored poverljivosti i njenih jasno definisanih izuzetaka, etički okvir psihoterapijskog rada oslanja se na nekoliko principa koji se najviše vide upravo u samom odnosu između terapeuta i klijenta. Pre svega, tu je poštovanje autonomije klijenta. Terapija nije prostor u kojem neko drugi donosi odluke umesto vas, već proces u kojem se kroz razumevanje sebe dolazi do sopstvenih, informisanih izbora. Psihoterapeut pomaže da osoba jasnije vidi sopstveni unutrašnji prostor odlučivanja. S tim ide i princip rada u interesu klijenta, ideja da je svaka intervencija opravdana samo ako zaista služi osobi koja dolazi na terapiju, a ne potrebama, interpretacijama ili ličnim okvirima terapeuta.
U praksi to znači stalno vraćanje fokusa na klijenta i pitanje: da li ovo što radim zaista pomaže njemu, a ne meni.
Neizostavan je i princip neškodljivosti. On ne znači da greška ne sme da se desi, već da terapeut ima obavezu da je prepozna, razume i umanji njene posledice. U praksi to znači pažljivost u interpretacijama, tempo koji prati klijenta i stalno proveravanje kako ono što radimo utiče na sigurnost odnosa. Takođe, u praksi to znači da klijent ima slobodu, ali i sigurnost da kaže da mu se nešto nije dopalo, da mu ne leži neki način rada i da iskomunicira neku vrstu nelagode. To je prostor za istraživanje ukoliko se i klijent i terapeut slažu. Ponekad iz ovakvih situacija umeju da iskrsnu sjajne seanse, a ponekad, nažalost, i ne, što je u redu, jer nekada zaista negde postoji bolji stručnjak za vas. Posebno mesto zauzima terapijski odnos i njegove granice. Taj odnos je blizak, ali jasno strukturiran, upravo ta granica ga čini sigurnim. Ona ne postoji da bi udaljila, već da bi zaštitila prostor u kojem klijent može da istražuje sebe bez pritiska, preklapanja uloga ili zloupotrebe moći.
Ovde nailazimo na ono što je bar meni iskrsavalo u praksi kao tema, upit od prijatelja, rodbine itd. da dođu na terapiju. To poverenje može da imponuje, ali rad bi u tim slučajevima bio neetičan, jer se gubi neutralan terapijski prostor. U ove slučajeve spadaju i odnosi u kojima može da postoji konflikt interesa, preplitanje uloga. Ovde dalje ne moram da naglašavam da ukoliko psihoterapeut flertuje sa vama, ulazi u seksualne odnose i slično, ozbiljno krši sve principe rada. Psihoterapijski odnos koliko god da teži ravnopravnosti u suštini je poprilično jednosmeran. Psihoterapeut ima puno informacija o vama, koje možda nema ni vaš partner ili najbolji prijatelj, dok vi o njemu jako malo znate. Zato se čak i ako mislite da ste se zaljubili u vašu terapeutkinju ili terapeuta, verovatno radi o nekim drugim mehanizmima, ali svakako budite hrabri da to adresirate kako bi se moglo proraditi i proveriti mogućnost dalje saradnje.
Princip pravednosti i nediskriminacije, ideja da dostupnost i kvalitet podrške ne smeju zavisiti od ličnih obeležja klijenta. To u praksi znači i stalnu profesionalnu odgovornost da prepoznamo sopstvene predrasude i ne dozvolimo da one oblikuju terapijski proces. Ovde je takođe važno da napomenemo da to ne znači da moramo da radimo sa osobom o kojoj imamo predrasude, možda je naprotiv korektnije uputiti je na pravu adresu dok naše predrasude ne proradimo.
Na kraju, ali ne i manje bitno marketing u psihoterapiji je etičan kada informiše, edukuje i jasno predstavlja način rada psihoterapeuta, bez manipulacije i stvaranja straha ili osećaja „neispravnosti“ kod ljudi. Neetično je koristiti krivicu, zastrašivanje, lažna obećanja brzog „izlečenja“, olako deliti dijagnoze preko interneta ili graditi odnos zavisnosti kroz kult ličnosti terapeuta. Cilj odgovornog predstavljanja terapije nije pritisak na ljude da „moraju“ na terapiju, već pružanje sigurnog i transparentnog prostora u kome osoba može slobodno da odluči da li joj je podrška potrebna.
Radila sam sa puno klijentkinja i klijenata koji su bili duhoviti, pametni i kreativni, i delovali kao da bi bili odlični prijatelji. Delili smo sistem vrednosti i uradili veliki posao. Ipak, nisu mi postajali prijatelji ni nakon procesa. Nije do vas, do etike je.
Svaki mali korak ka unapređenju prakse, dok traje tranzicija.